ОСТРВО/ insula
тешко а окрепљујуће поподне
чекања
петељке речи бришем
преко нашег ћутања
тече кристал
желео си само острво за себе
да те из сна прену галебови
светлуцајући на црном песку
кад ноћ наликује светлавцу трена неживљеног
острво ово што искрсава помало у сећању сваког од нас
нас што се недавно отиснуло на море
кад таласи прекрише ваздух поднева.
ОБЛИК АНЂЕЛА/ forma îngerului
ниоткуда
указује се светлост
провидна
анђео
стрпљив
једни верују да је у питању варка
једна округла муња обасјава ти собу
зрак на десном рамену
чини те одсутним
без мисли
без снова
само ћутање се у теби гнезди
попут птице ноћне
светлоносне
MИР/ linişte
негде
далеко
на острву
сред мора
бди бор у облику крста
у пустињском ишчекивању
као у напуштеној соби
звуци клавира
марширају дужином белих зидова
дете из тебе седа на камен
са почетка света
скриван птицама ваздуха
зраке месеца расипа вејавица
поврх планина душиних
вече је
мир слази
песма љубавна неказана бескрајна
МУДРАЦ/ înţeleptul
силази са стења слепи старац
ослоњен о тољагу промину поред белог рубља
пеглајући росу планина попут молитве неизречне
хиљаде душа бришу му ноге пољупцем
капља по капља
све док се пустиња из њих не преметне у поља зелена
божански звук премошћује шир и даљ
мир најмироноснији ка небесима се успиње
ОТИЦАЊА/ curgeri
киши понад ћутања
немир се збрао у књигу
са гладном кишом из облачја пепела
покриће ти речи
у кругу нацртај белину најбељу
бивајући сенка земаљска
на крају вечери сећање
поплави одоцнеле стазе
још мало и отићи ће
свет се сабира у шупљину длана твога
кад заћутуш
ОПАЖАЊЕ СТВАРНОГ/ percepţia realitaţii
о дану данашњем само опажање стварног
обичност куца на затворена врата памћења
одакле се појављују мали монструми узидани у дану јучерањем
видик је био тако близу да је дотицао сунце
прослављајући мрак
ти видиш како врх планине плаче сузама каменитим
далека пустиња песковита
рађа анђеле
ОДИСЕЈ/ odisee
потом ћу се отиснути на дуга путовања
остављајући за собом пустош апстрактне светлости
писаћу епистоле повремено
бришући их из памћења
све чекајући да се роде сећања ни из чега
након 20 година по запаљивим морима
понајвише међ огњевима
исписаћу ти огњеним словима име
заточен у сумраку одсутних другова
гласови разбијаху заборав
они монотони гласови воде
док варка показује бледи лик
замишљен у жељи твојој
расутој преко површине мора
ТУГА/ o tristeţe
туга никад не долази сама
и немамо потребу за речима да је лечимо
нећемо рећи ништа о њој
сем што песници умиру напуштени
и заборављени
ИДЕНТИТЕТ/ identitate
Све, баш апсолутно све људи, птице,
лавори мисли,
чак и плава ћутања
творе песму у којој дишеш чист
као на ободу шуме
ја нисам више месо
немам свој лик
нити облик
нити макар сажетак из оне пословице
међу нама нада прогута све тренутке
а сада на сунцу
милује стомак перајима
секунда
у којој смо се срели
да би хранили неизмерну глад времена
У ИСТО ВРЕМЕ/ La aceeaşi oră
свакога дана будим се у исти час
знаш и ти, година почиње у одређено време,
месец на небу се рађа кад му време дође, у исти час
осмех на лицу, туга, и они долазе , тако, кад куцне час,
свакога дана, у исти сат,
само смрт, једино она не зна кад долази
она нема свој атар, нити фиксирани час, нити свитање
долази свакога дана непозван
у час који ти је одредио ти ниси никад.
Versiunea sârbă: Miljurko Vukadinovici