LJUDSKA PESMA
(POEM UMAN)
živim kao
i oni velikim gradovima
industrije i obrazovanja
mesta podeljena na zone
živim i ne žalim se
niti se time hvalim
na drugom spratu bezvezne zgrade
ulice prazne u određenim časovima
u slepim kućama usamljene žene
lutaju nage kroz sobe
uspavana su deca
muškarci vraćaju se iz smene
zvono Mitropolije označava ponoć
MALA PRIČA
jednog kasnog jesenjeg popodneva
gledaću tvoj korak na stazi od lišća
kako se smireno penješ
planine biće umorne/ pune rđi
ponori u kojima se reflektuje tvoja kosa
biće potpuno plavi
udaren/ kao od munje/ tvoje telo okrenuto sa strane
toliko koliko da se vidi kako tvoja noga
korača sanjajući preko grudi
od pozadi tvoj profil biće još iskreniji
sa nosom samo malo podignutim i sa izgubljenim pogledom
(prema visinama izgubljene u magli)
sa slobodnim rukama
veslajući kroz nežni vazduh
ostavljen sam
zaboravljen negde/ u suton
ti koračaš/ kao da me ostavljaš
polako/ uvek dalje
u to vreme
jesen/ teško/ preko mene
isprazni zvono punom krvlju
IZGUBLJENO JE SVE NA HORIZONTU MLADOSTI
(PIERDUT E TOTU-N ZAREA TINEREŢII)
ruka je vođa/ ona vodi misao
i rađa početak
ali ljubav nije mrtva
nije se sve završilo
u mladosti
i nisam zaboravila zauvek
lagan dodir ruke
nije previše kasno sada
da pokušaš da se ponovo rodiš iz prašine
iz zime mladosti/ siromašne ljubavne slane
šta bi pomoglo da vratiš duši
izgubljenu emociju
i u grudima/ invaziju nepoznatih osećanja
da li su bogovi srećni/ pobedili su/ koji je put
za nas/ vidi se/ tamo gore poručili su
da sve bude izgubljeno.
Versiunea în limba sârbă: Silvia–Diana ŠOLKOTOVIĆ